Ево како је Пећка лига основана пре 122 године

Крајем 19. века, земље насељене Албанцима поново су доведене у опасност када су балкански суседи Албанаца почели да се активно боре за заузимање дела територије Македоније, спор који је довео до Балканских ратова.

Спорна територија је такође обухватала четири албанска вилајета. Албански патриоти су почели припреме за стварање нове организације за суочавање са овим опасностима у јесен 1896. године.

Први састанак је одржан у марту 1897. године у Ђаковици када је створена Албанска лига. У новембру је одржан још један састанак у Пећи, коме је присуствовало 500 људи, након чега је Истанбул интервенисао и распустио Лигу. У тим компликованим околностима, наставили су се напори албанских патриота да уједине цео народ и створе нову унију, која би, по узору на Призренску лигу, предводила Албанце у борби за заштиту територијалног интегритета Албаније и за њено ослобођење. Фокус таквих напора за формирање нове уније, баш као и у годинама Призренске лиге (1878-1881), сада, 1899. године, поново били градови Косовског вилајета и Санџака Дебра, којима су директно претили шовинистички кругови Србије, Бугарске и Црне Горе. Нова Албанска лига је створена након великог припремног, организационог и политичког рада који су албански патриоти у земљи, предвођени Хаџи Зеком, и патриотска друштва у иностранству, посебно она у Букурешту и Албански комитет у Истанбулу, обавили крајем 1898. и у јануару 1899. године. Током овог периода, одржани су велики састанци представника становништва градова и околних подручја, као што су били састанци у Пећи, Митровици, Приштини, Вучитрну, Дреници и другим центрима Косовског вилајета, где су Албанци заклели своју верност и изразили спремност да формирају лигу. Ови узастопни састанци албанског становништва, као и интензивна преписка Хаџи Зеке са разним центрима Косовског вилајета, Скадром, Манастиром и Јанином, показују да су организатори Лиге намеравали да сазову општу албанску скупштину, на којој би учествовали делегати из свих региона Албаније и свих вера, муслимани, католици и православци. Представници становништва Скадра, Дебра, Приштине, Пазара и Ри, као и Јужне Албаније, такође су захтевали да се што пре сазове скупштина која се припремала за организовање Албанаца у општу лигу. Током овог припремног периода, вође албанског покрета дефинисале су и програм ове скупштине, који је, већ разрађен у време Призренске лиге (1878-1881) и у албанским меморандумима из 1896-1898, садржао два фундаментална питања: очување територијалног интегритета земље и формирање аутономне Албаније, која би обухватала сва четири албанска вилајета. Плод ових напора био је сазив Албанске народне скупштине, која је одржана у Пећи од 23. до 29. јануара 1899. године, којој су присуствовали представници племства и становништва Косовског вилајета, као и посебни представници вилајета Манастир и Јанина. Овде је најављено формирање новог албанског удружења, које је, по узору на Призренску лигу из 1878. године, названо Пећка лига.

Хаџи Зека је изабран за председника Скупштине и Управног одбора Лиге. Скупштина је свој рад обављала у облику затворених састанака, којима је присуствовао мали број делегата, или организовањем великих скупова, са 450-500 учесника, представника различитих слојева становништва Косовског вилајета и других албанских вилајета. Док је 36 делегата, који су уживали право гласа, дошло из градова Косовског вилајета и били су представници средње класе грађана и сељака, наставника полувиших школа и турских медреса, локалних административних службеника, великих земљопоседника, високих званичника, свештенства итд. Међу њима су били Хаџи Зека, Халил Хасан паша Беголи, Мидериз Исмаили, Мидериз Абдулаху, муфти Салиху, Бајрам Цури, Мидериз Мехмет Хамдиу, Мехмет Аћифи, Зенел Беу, Али паша Драга из Рожаје, Исмаил Хаки паша Тетова, Абдил Халими, Мехмет Шерифи, Мидериз Абдили, Наџи Мехмет Сулејмани, Мехмет Аћифи, Мехмет Тахири, Мехмет Мурати из Сенице итд. Поред 36 делегата Косовског вилајета, који су ставили своје потписе на одлуке Пећке скупштине, посебни представници других албанских вилајета, Скадра, Манастира и Јанина, такође је учествовала на овом скупу.

Санџак Дибра вилајета Манастир представљао је Селим Руси, истакнути интелектуалац ​​и патриота овог региона. Многи делегати из градова вилајета Скадар, Манастир и Јанина, који нису могли да дођу на Скупштину у Пећи због препрека које су поставиле османске власти, обавестили су Скупштину да одобравају њене одлуке и да задржавају право учешћа у Албанској лиги. Скупштину у јануару 1899. године организатори су сазвали као први, прелиминарни скуп, након чега би уследила општија албанска скупштина или конгрес. Пећка скупштина донела је важне одлуке за даљи развој Албанског националног покрета, као што су Резолуција од 11 тачака (Карарнаме) и Закон Беса од 12 тачака, које су усвојене на затвореној седници Скупштине 28. јануара, а јавно објављене 29. јануара 1899. године. Одлуке Скупштине објавиле су формирање Лиге или, како је названа у Резолуцији, Итифака и успоставиле Бесу међу Албанцима. Лига је виђена као општа и јединствена национална организација, која би ујединила све Албанце, Геге и Тоске, муслимане и хришћане. Да би се постигло ово јединство, одлучено је да се забране крвне освете, непријатељства и свађе, а за њих су предвиђене строге казне, као и за друге радње које крше јавни ред. Лига је као свој примарни задатак дефинисала заштиту територијалног интегритета Албаније од сваког покушаја који би Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка предузеле да поделе албанске земље.

Скупштина је посебно истакла опасност од анексије албанских вилајета Косово и Манастир и изразила спремност да мобилише све Албанце у случају да отаџбина буде нападнута са било које стране, а посебно у случају да буду нападнути ови вилајети, које су суседне државе и велике силе укључиле у такозвану Македонију. У случају рата, одлучено је да се изврши таква подела албанских снага која би бранила отаџбину: оне из санџака Приштина, Пазар и Ри и Дебро чувале би североисточне границе према Србији, снаге Пећи, Плава и Скадра границу са Црном Гором, а оне из вилајета Јанина (Јужна Албанија) супротставиле би се Грчкој. Али Висока Порта, која је покушавала да очува неповредивост Османског царства, била је заинтересована и за борбу за заштиту територијалног интегритета Албаније. Албански патриоти су искористили овај интерес Истанбула да легалном активношћу организују народ и уједине га у нову везу, која је преузела заштиту целине албанских територија. Стога, фразама „за лојалност султану“, „за спремност да се живи у оквирима његове власти“, које су биле укључене у увод Резолуције Пећке скупштине, вође Лиге нису уопште имале намеру да овековече османску власт у Албанији, већ да изразе своје намере да заштите територијални интегритет Албаније, да спрече њен пад из османске власти, која је била у пропадању и из дана у дан ишла ка крају, под ново и још опасније ропство балканских држава или било које од европских сила. У Резолуцији Пећке скупштине направљена је јасно дефинисана разлика између Османског царства, „Османске државе“ и „домовине Албанаца“, Албаније. Добровољачке снаге Лиге, како је наведено у овом документу, биле би коришћене управо за одбрану „албанске домовине“, „у случају напада на Македонију (где су балканске државе укључивале и албанске вилајете Косово и Манастир) и на нашу домовину“.

Израз скупштинске лојалности исламској вери, који је такође садржан у Резолуцији, био је несумњиво резултат утицаја исламске вероисповести на албанско муслиманско становништво. Не може се порећи негативан утицај који је оваква изјава имала на напоре да се Албанци уједине без обзира на вероисповест, поготово када је султанова влада подстицала муслимански фанатизам да подели Албанце. Међутим, ови изрази нису утицали на основну садржину Резолуције, која је оличавала намеру патриота да под вођством Лиге уједине све Албанце, муслимане и хришћане. Стога је тадашња албанска штампа, а посебно часопис „Албанија” Фаика Конице, супротстављајући се ставовима оних који су намеравали да Пећку скупштину представе као „муслимански верски конгрес”, назвала „народном скупштином, која је одржана у Албанији”. , где се на албанском језику разговарало о средствима за заштиту албанске територије, која су имала истински национални карактер и која би као резултат тога ојачала идеју албанске отаџбине“. У Скупштини Пећи, посебно на њеним тајним састанцима, како је било предвиђено, расправљало се и о питању аутономије Албаније. Закључено је да ће Лига тражити аутономију и, као први корак ка томе, биће именовање Хаџи Зеке за независног гувернера Албаније, да се успостави посебна национална управа и да се формира албанска војска под суверенитетом султана. . Али, с једне стране, спољна опасност, која је претила целој Албанији, а са друге, присуство у Скупштини Пећи, поред присталица аутономије груписаних око Хаџи Зекеа, такође представника конзервативних, про - Султанистичке снаге, као што су Халил Паше Беголи, Зејнел Ефендиу, Зајмет е Пејес, Исмаил Хаки Паша, итд., које су се противиле било каквој промени односа Албанаца према Истанбулу, захтевале су аутономију да није отворено формулисан и није укључен у Резолуција те Скупштине. Међутим, Резолуцијом Пећке скупштине из јануара 1899. изражена је намера Албанаца да самостално управљају својом земљом, предвиђајући спровођење таквих мера, које би постепено довеле до успостављања аутономног статуса за четири албанска вилајета. Резолуцијом је било предвиђено да Лига своју делатност прошири и на албанске вилајете Косово, Скадар, Манастир и Јањину, где ће бити формирани њени одбори. Организација Лиге као албанске институције, са одборима за помирење и безбедност који су формирани у различитим градовима Албаније, изражавала је намеру Албанаца за аутономну управу, посебно за постизање самог националног јединства и организовање одбране отаџбине. Од посебног значаја било је стварање албанске војске од стране Лиге, у чије је редове одмах после Скупштине ушло више од 15 хиљада добровољаца. Такве добровољачке војне јединице, састављене од хиљада људи, одлучено је да се формирају на скупштинама и скуповима који су се одржавали у вилајетима и другим албанским санџацима. Одлучено је да команданти свих војних трупа у Албанији и у пограничним покрајинама буду Албанци. У Резолуцији Скупштине тражено је и да се у рукама одбора Лиге концентришу овлашћења органа локалне самоуправе као што су борба против освете, помирење крви, забрана недела, обезбеђење јавног мира, кажњавање оних који би чинили насиље над грађанима, укључујући и турске званичнике који би угњетавали народ и чинили неправду. Комитети Лиге би се обавезали да штите права свих становника Албаније, без обзира на веру и покрајину. У овим захтевима Резолуције отворено је изражена намера Лиге да концентрише државну власт у рукама својих одбора. Аустријски конзул у Скадру Ипен, видећи у одлукама Пећке скупштине аутономашке тежње Албанаца, само четири дана по завршетку свог рада, писао је Бечу да су сличне захтевима Призренске лиге ( 1878-1881) и који се ослањају на исти програм. Резолуција усвојена у Скупштини Пећи није њен једини акт. Дана 29. јануара 1899. године, на дан када је ова Скупштина затворила свој рад и објавила своје одлуке, албански извршни комитет са седиштем у Букурешту, који је био упознат са радом Пећке скупштине и сарађивао са њеним организаторима, објавио је на турском језику позив „ Пут ка спасењу је у Беса-Бесану!“. Позив је саставио Дервиш Хима. Назив позива, време када је објављен и његов садржај доказују да је посебно сачињен за Скупштину Пећи и да је сам по себи представљао програмски документ нове Лиге. Централна идеја садржана у овом документу је она о уједињењу свих Албанаца, Геге и Тоске, муслимана и хришћана, под вођством Лиге или Беса-Беса. „Оно што ће спасити наш народ и нашу отаџбину“, каже се у апелу, „јединство, општи Завет, Беса-Беса“. Главни захтев је био проширење Лиге на вилајете Скадар, Косово, Манастир и Јањина, „који чине земљу звану Албанија“, њихово уједињење под вођством Лиге, захтевало се сазивање Генералне скупштине или Старешинства. , којим би се донео статут (редовни) или посебан устав за управу уједињених вилајета. Спровођење ових захтева довело би до формирања јединствене албанске територијално-административне јединице, којом би управљали сами Албанци, док би се Лига претворила у општу организацију, заоденуту државним атрибутима. Међу првим и најнеопходнијим мерама за нацију, које је Албанска лига морала да испуни, било је отварање албанских школа и затварање страних школа, „које су се претвориле у гнездо интрига“, формирање албанске војске одн. национална гарда, помирење крви, развој пољопривреде, саобраћаја итд. Реализација оваквих захтева од стране Лиге водила би руку под руку испуњењу основног програма Албанског националног покрета, очувању целине албанских територија и њиховом уједињењу у аутономну државу. Иако је Пећка скупштина премашила „дозвољене“ циљеве (показала намере Албанаца за самоуправу земље), Висока капија првих дана по формирању Лиге није смела да јој се отворено супротстави и није предузео хитне војне мере за њено сузбијање. Овакав став је несумњиво диктиран интересом Истанбула за мобилизацију албанских војних снага у борби против ризика од напада из иностранства на европску Турску. Порта је била принуђена да тако привремено поступи јер није била у стању да одмах потисне Лигу која се ослањала на наоружане Албанце. Али неколико дана после састанка у Пећи, проширењем њених одбора на друге градове и ширењем и продубљивањем њихове националне делатности, заоштриле су се противречности Високе капије са Албанцима и она је променила њен однос према Савезу. Под притиском Русије и Аустроугарске, које су у албанском покрету виделе опасност да поремете статус кво на Балкану, султанова влада је издала низ уредби о разоружању Албанаца и уништењу Лиге. Већ у фебруару 1899. султан је наредио намесницима Скадра и Косова да убудуће не дозволе никакав сусрет Албанаца и да зауставе сваки покушај Лиге да организује своје скупштине. У првој фази, султан је, да би паралисао Лигу, уместо војном силом, користио политику поделе, хушкајући против ње неке од представника конзервативне партије туркоманских тенденција. Порта се посебно ослањала на Риза бега Криезиуа, који се од почетка противио Лиги. Али отпор Албанаца је упропастио ове прве напоре Високе капије. У јесен 1899. године национални покрет, предвођен Пећком албанском лигом, улази у нову фазу, ратом против отоманске управе у целини почиње успостављање албанске управе. Овај рат је био испреплетен са оружаним отпором маса против покушаја Високе Порте да распусти комитете Лиге и да обнови ауторитет османских државних органа у областима где је Лига владала. Иако се овај отпор није проширио на целу Албанију, био је то покушај да се испуни програм Лиге и националног покрета у целини, за формирање аутономне Албаније. Главни центар овог покрета постао је санџак Дибра. У септембру 1899. године, Висока Порта је овде предузела низ мера, као што је обнављање османских судова, које је Лига угушила, итд., које су имале за циљ да лише Дибрски комитет државних овлашћења и коначно га униште. Ове репресивне мере владе изазвале су избијање народног устанка, који је предводио Комитет Лиге за Дибру. 17. октобра хиљаде планинара сишло је из села и придружило се цивилном становништву Дибра и других центара овог санџака. Побуњеници су протерали османске званичнике, изоловали благајника и запленили пошту и телеграф. Поред Селима Русија, Нурче Пустиње и других челника Комитета, у организовању оружаног отпора у овом санџаку учествовао је и Хамди Охри, који је тек пуштен из избеглиштва након упорног захтева Лиге. Четири месеца, од краја октобра 1899. до јануара 1900. године, стварна власт у санџаку Дибра била је концентрисана у рукама Албанаца, предвођених Комитетом Лиге, док су влада и локалне власти остале без икакве моћи. 6. новембра, у име Албанског просветног комитета Дибра, који је деловао као орган Албанске лиге, султану је послат меморандум, у којем је затражено оснивање албанских школа у овом санџаку. Меморандум су потписали Шикри Чоку (унук Иљаза паше из Дибре), Хамди Охри и други патриоти, укупно 31 особа. Пошто ни овај захтев није одобрила влада, устаници су 8. децембра наставили своје акције, напали седиште локалне администрације, протерали османске војске из града или их изоловали у касарне. У Дебру је такође било концентрисано 1.500 наоружаних Албанаца, који су сишли са Доње Дебарске висоравни, из Матија, из Љуме и из Селишта. Охрабрено устаничким покретом на Косову, који је у то време обухватао Приштину, Пећ, Ђаковицу и Дреницу, становништво Дебра је проширило своје акције. У првој недељи децембра овде је окупљено 3-000 устаника, који су преузели контролу над готово свим квартовима града. Султан је био приморан да направи уступке побуњеницима у Дибри, повуче османске судске службенике и призна судску власт коју је успоставила Лига, док је у фебруару сменио и гувернера санџака Дибра. У време антиосманског отпора, патриоте из Дибре Селим Руси, Хамди Охри, Халит Берзешта итд., у сарадњи са Хаџијем Зеком, наставили су своје напоре да продуже мандат Лиге, ојачају њену моћ у овом санџаку и сазову Генералну скупштину. Али, због прогона османских власти, напори предузети у новембру 1899. године да се одржи општа скупштина Лиге у санџаку Дибра нису дали резултате. 16. фебруара, пре него што је устанак у Дибри још био завршен, косовски патриоти, предвођени Идризом Ђаковим, једним од најутицајнијих патриота у овом региону, организовали су снажне демонстрације у Скопљу, које су се претвориле у оружани устанак. Устаници су захтевали смену косовског гувернера Мехмета Хафиз-паше, градоначелника и других званичника османске администрације у Скопљу. Албански патриоти су имали за циљ да Скопље, главни град Косовског вилајета, претворе у жариште Албанског националног покрета у целини и да, кроз устанак који су организовали у овом граду, испуне његове аутономашке захтеве. У ту сврху формиран је Скопски комитет, који је настао из устанка и био је одговоран за његово вођство. Устаници Скопља, као и других делова Албаније, као свој основни захтев изнели су аутономију Албаније под суверенитетом султана. Почетком марта у Скопљу се окупило 2.000 наоружаних Албанаца, који су се супротставили османским војскама, које су браниле седиште локалне администрације. Албанским устаницима придружило се словенско-македонско становништво Скопља. Смена косовског гувернера Мехмета Хафиз-паше од стране султана 13. марта 1900. године, иако је представљала победу за косовске устанике, није могла донети испуњење националног програма албанског покрета. Висока Порта, иако је прогласила амнестију, ухапсила је 18. марта вође Скопског устанка, Идриза Ђакову, Хаџи Рауфа и друге, који су послати у Битлис. Ове мере довеле су до још једних демонстрација, организованих 20. марта, којима је присуствовало 3.000 људи; захтевали су тренутно ослобађање Идриза Ђакове и других вођа устанка. Демонстрације које су избиле у Скопљу у марту 1900. године наставиле су се непрекидно до јесени те године. Последњих дана фебруара и почетком марта, отпор против османске управе проширио се на Митровицу и крај Дренице. На чело овог покрета постављен је Комитет за помирење Албанске лиге за Митровицу и Дреницу. Такође крајем фебруара и почетком марта, дошло је до оружаних сукоба у окрузима Приштине, где су се стотине устаника, који су потицали из Чичавице, сукобиле са османским трупама на улазу у град. Народ је захтевао уклањање благајника и других османских званичника из Приштине. Покрет је обухватио и Призренски санџак, где се муслиманско и католичко становништво побунило, такође захтевајући уклањање благајника и других званичника. У Призрену је Беса обновљена и одлучено је да се одржи општи скуп ради консолидације Албанске лиге. Репресивне мере Високе Порте и увођење новог повећања пореза изазвали су избијање антиосманског покрета (у марту 1900. године) у Митровици, Сеници и Пазару и Ри, који је трајао до лета те године, када је попримио облик оружаног устанка. У јулу-августу је избио устанак у Пећи и Ђаковици, што је приморало владу да смени управника Пећког санџака. У јуну је Висока Порта послала бројне војске, под командом Шемси-паше, које су прошле кроз Скопље до Митровице, а одатле до Пазара и Сенице. Само у северном делу Косовског вилајета било је концентрисано 14 батаљона војника, 8 коњаника и 000 топова, који су брутално угушили устанак у Сеници и Пазарину. На овим просторима ухапшена су, затворена и прогнана 573 лидера и активиста Албанског националног покрета. Репресивне мере Шемси-паше изазвале су ширење оружаног покрета у Пазарин е Ри. У петицији упућеној султану крајем августа 1900. године, коју је потписало 2.000 устаника из Нове чаршије, захтевано је ослобађање политичких затвореника и смењивање службеника османске администрације. Лета те године избили су оружани сукоби у округу Гњилане, јужно од Приштине; антиосмански отпор је ојачан у Скопљу, Урошевцу, Митровици, Мату, Дебру и другим местима у вилајетима Косово и Манастир. У овим околностима султан је био принуђен да Шемси-пашу уклони из вилајета Косова, да отпусти градоначелника Новог Пазара и да уклони порезни прирез на све санџаке Косова. Међутим, сукоби Албанаца са османским властима у Косовском вилајету настављени су до септембра 1900. У пролеће 1900. године, користећи ситуацију насталу након избијања устанака у Дебру и на Косову, Хаџи Зека је предузео нови покушај да сазове још једну албанску скупштину, где би се захтевала аутономија Албаније. Због тога је већ у марту 1900. отишао у Дибер, где су идеје Лиге још увек биле јаке. У разговорима који су вођени у Диберу закључено је да Беса треба да буде основана на дуже време, најмање на пет година. Хаџи Зека је крајем априла успео да одржи у Косову Пољу, код Приштине, састанак представника становништва Приштине, Пећи, Митровице, Скопља, Тетове, Гњилана, Рожаје, Скадра, Хаса, Ђаковице, Дибра, Сенице. и Нови Пазар. Овде се расправљало о питањима у вези са Албанским националним покретом и одлучено је да се сазове нова Генерална скупштина, која би била одржана у Призрену или неком другом граду. Али ни овог пута, албански патриоти нису могли да сазову Генералну скупштину, због препрека које је поставио гувернер Косова, Решат паша. Чак је и султан, када је сазнао да ће Скупштина изнети националне захтеве, наредио албанским гувернерима да не дозволе њено одржавање. Исто тако, напори које су дибрски патриоти уложили у месецима април-јун 1900. да ојачају и прошире Албанску лигу такође су пропали. Султанова влада, такође охрабрена од стране великих сила, које је ослободио македонски покрет, који је већ био пропао, супротставила се сваком захтеву Албанаца и покренула отворени напад против националног покрета у Албанији. У септембру 1900. године, Висока Порта је распоредила 40 војника само против вилајета Косово. Истанбул је главни удар на народни отпор упутио у Скопљу, Тетову, Диберу, Приштини, Ђаковици, Митровици и другим центрима. Новоименовани командант жандармерије вилајетске престонице, Мехмет-паша, био је задужен за сузбијање устанка у Скопљу. Након сукоба који су се догодили у Скопљу 15. септембра, команда османске војске ухапсила је још 30 активиста албанског покрета. У новембру је ухапшен један од вођа Скопског устанка, Хаџи Рауфи, заједно са 22 његова следбеника. Терор и хапшења у Скопљу настављени су до краја 1900. Из Скопља, Мехмет-паша се упутио ка Тетову, а одатле ка Дебру, где је такође предузео оштре мере за сузбијање народног отпора и растерао одборе Лиге. Да би угушио устанак у градовима Косова, султан је поново послао Шемси-пашу, који је на челу бројних османских војски, током месеци новембра-децембра 1900. године, првобитно ударио на устанике Призрена и распустио Лигашки комитет овог санџака. Одавде је Шемси паша упућен у Приштину, Пећ, Ђаковицу, Митровицу и друге центре. Да би успоставио „ред и мир“ сузбијао је албански покрет где год је крочио. Ове мере, уз неке делимичне уступке устаницима и уз поклањање функција конзервативним и туркоманским вођама, привремено су побољшале положаје Османског царства у вилајетима Косова и Битоља. У овим условима Лига и Албански национални покрет у целини претрпели су велике губитке, што је довело до њиховог пропасти и борбе за аутономију Албаније. Крајем 1900. године, Пећка лига је угушена, а да није била у могућности да испуни задатке Албанског националног покрета. Ипак, оставила је дубоке утиске на народну савест и извршила снажан утицај на даље организовање оружане борбе против османских владара.